Ritam srca.

Sigurna, pa nisam, jedan trenutak - osmeh, drugi - tuga. Ko cje meni udovoljiti.. Ipak cje biti strashno teshko ostaviti iza sebe chitav jedan zhivot. Seti me pesma, neki zajednichki snovi.. pomislim tada, pored svih ovih mojih osmeha, da li cju ikada biti srecjna 'onako'? Verovatno ne 'onako'. Verovatno i ne treba. Moja je srecja ova sada, ovde.. na meni je shta cju uchiniti sa njom. Kada pomislim na buducjnost, ne bude mi dobro. Kazhem sebi - pokusham, onako, racionalno (kao shto bi on) - da je josh rano da osecjam toplinu u stomaku pri pomisli na to.. sa njim.. Docji cje vreme.. verovatno.. kod tog 'verovatno' progutam knedlu i uplashim se da takva vremenska i potencijalna odrednica necje ni postati. Kako da znam?! :( U kakav osecjaj da verujem, koju intuiciju, koje srce..!? Verovala sam u prethodni zhivot, gradila snove i ostvarivala ih, sanjala i bila, klela se u bajku koju smo napravili.. do poslednjeg dana je bila takva. A onda sam odluchila da mi bajka vishe ne treba. Napustio me osecjaj, ne vidim princa oko mene i ne pricham o ljubavi na prvi pogled. Ali, sve ostalo je tu.. i bash kako treba. I necju da kazhem da je to to. Hocju da kazhem da verujem. Da sam srecjna i da cju da volim, bash kao shto cje i on mene. Na kraju, u pravu je kada kazhe isto - zaista osecjam da zajedno mozhemo sve.

Ludilo od dana! Jedan od onih kada ne mozhesh da verujesh kako sve dobro ide.. Mogla bih chak da pomislim kako ce se verovatno neshto loshe desiti do kraja jer, prosto, ne mozhe sve da bude toliko dobro.. E, djavola, necju! :) Suvishe se dobro osecjam! Konachno verujem da to nema veze sa kosmichkom ravnotezhom, Marfijevim ovim ili onim zakonima, veovatnocjom i statistikom.. Ovo je samo do mene! :)

Kako osmeh lechi sve...

April, Maj... prisvajam, evo, josh jedan mesec tik do srca i uzhivam u njemu.. Puni, teshki uzdasi, oni koji nishta ne propushtaju da osete. Dobro je, divno je i samo kad osetim kako kuca, kad me teshko pritisne uz sebe. Dobro je, divno je samo kada me pogleda i sklopi ochi da produzhi uzhivanje. Dobro je, divno je... biti uz njega..

Ljubav, uff..

Ja NE flertujem sa svima! Ja ne znam chijim ochima vi to gledate?!

M kazhe da je to odlika shmizli. Kazhe da shmizle UVEK flertuju, sa svima, onako nesvesno i nenamerno. Svaki pogled, svaki treptaj, svaki osmeh, sve je podredjeno koketiranju i zavodjenju. P mi je jednom rekao da uvek zavodim pogledom u razgovoru sa mushkarcem. To nije tachno, odgovorila sam mu. Ja to tako ne vidim, barem. U sushtini, svesno, ja flertujem samo u retkim situacijama, onda kada zaista to zhelim i time zhelim da postignem neshto ozbiljno, i onda je to prilichno ochigledno - pogled, osmeh, spushten pogled.. nema tu nishta posebno ni zavodnichki, vishe je sramezhljivo i dechije.. U svim ostalim situacijama, u obichnoj komunikaciji sa mushkim rodom, ja sam ili zajebantski opushtena ili se osecjam pomalo nelagodno i stidljivo, pa cjutim, slusham i pazim da ne uradim/kazhem neshto bezveze. Kakav flert! D mi je danas rekao isto to! Od svih ljudi - njih dvojica! Ironija.. kako li tek onda reaguju oni na koje taj osmeh i pogleda zaista utichu..?

Shmizla :) M ima najbolji odgovor na to :) Mozhda i jesam, shta znam... Vidim, zhenskom delu se to ne svidja. Shta im mogu. Kao da to radim namerno... Osmeh i ochi su najlepshi, naiskreniji i najprirodniji deo svake osobe i uopshte ne znam i ne zhelim da ih shtedim. Shto osecjam - to se u njima vidi.. srecja, tuga, simpatija, uzhivanje, lepota, ljubav..

Ako se to zove flert, pa eto - onda sam shmizla! Uostalom, zbog toga me i voli.. :)

Proshao ispit, proshla moja vekovna trema.. majko moja.. opet, kao da mi je bilo 19, tresla sam se kao prut, pucala po shavovima i gubila se u magli nauchenog i nenauchenog. Dzhabe mi sva podrshka, poruke i utehe kada sam svesna jedino toga da mogu potpuno izneveriti ochekivanja, moja, tudja pogovoto.. Eh, nesigurna ovca.. sigurna sam da to nije trebalo tako da se rodi po horoskopu.

Sad opet - sunce, prolecje, vazduh, ljubav, shetnje, sport, muzika, picje (nove neke kategorije u mom zhivotu :)

Pretpostavljam, kao i uvek, dacju sebi vremena da uzhivam, pre nego shto dozvolim sebi da se vratim u realnost. Da li cje zhivot ponovo krenuti ispochetka, da li cju josh jednom menjati snove, moje, i tudje, da li cju jednostavno zaboraviti na sve ono shto sam mislila da jesam i osmehnuti se novim zheljama..?

On hold!

________

Odmor, odmor, odmor... uzhivanje.. :)

 

Ti, izgleda, nikada nisi voleo onako, bash, bash... zaista.. Toliko, da skoro boli. Da ti se plache. Da stiska, pritiska i gori. Da se uplashish da ni ceo zhivot nece biti dovoljan za sve poljupce, zagrljaje i duga, tiha gledanja u voljenu osobu.

Nema da brinesh.. pokazacu ti.. Pozhelecesh da smo se znali mnogo ranije, onda kada josh nisi znao koliko je divno ljubiti se polako i priviti nekog chvrsto u(z) sebe..

A bicesh pravi izazov.. najtezhi do sada :*