Ritam srca.

Sigurna, pa nisam, jedan trenutak - osmeh, drugi - tuga. Ko cje meni udovoljiti.. Ipak cje biti strashno teshko ostaviti iza sebe chitav jedan zhivot. Seti me pesma, neki zajednichki snovi.. pomislim tada, pored svih ovih mojih osmeha, da li cju ikada biti srecjna 'onako'? Verovatno ne 'onako'. Verovatno i ne treba. Moja je srecja ova sada, ovde.. na meni je shta cju uchiniti sa njom. Kada pomislim na buducjnost, ne bude mi dobro. Kazhem sebi - pokusham, onako, racionalno (kao shto bi on) - da je josh rano da osecjam toplinu u stomaku pri pomisli na to.. sa njim.. Docji cje vreme.. verovatno.. kod tog 'verovatno' progutam knedlu i uplashim se da takva vremenska i potencijalna odrednica necje ni postati. Kako da znam?! :( U kakav osecjaj da verujem, koju intuiciju, koje srce..!? Verovala sam u prethodni zhivot, gradila snove i ostvarivala ih, sanjala i bila, klela se u bajku koju smo napravili.. do poslednjeg dana je bila takva. A onda sam odluchila da mi bajka vishe ne treba. Napustio me osecjaj, ne vidim princa oko mene i ne pricham o ljubavi na prvi pogled. Ali, sve ostalo je tu.. i bash kako treba. I necju da kazhem da je to to. Hocju da kazhem da verujem. Da sam srecjna i da cju da volim, bash kao shto cje i on mene. Na kraju, u pravu je kada kazhe isto - zaista osecjam da zajedno mozhemo sve.